Monthly Archives: October 2014

0 73

Zavičaj Don Kihota pamti jela od boba, ovčije pečenje i sir, Valensija čezne za pirinčem i plodovima mora, a cela zemlja igra u zanosnom ritmu umerenog Mediterana.

Crvena kao paprika i zlatna kao šafran, boje su španske zastave, ali su istovremeno i boje španske kuhinje! Za nacionalnu špansku kuhinju ove treće po veličini države na evropskom kontinentu kaže se da je kompleksna poput azijske i kao da su se u njoj pomešale sve evropske kuhinje.

Kao i u drugim mediteranskim zemljama, okosnicu španske kuhinje čine plodovi mora, ali se jede dosta mesa i suvomesnatih proizvoda. Na obali najviše troše ribu, obavezno začinjenu maslinovim uljem.

Varivo sa plodovima mora (Zarzuela de mariscos) nalazi se na jelovnicima većine restorana. Meso se obično marinira u umaku od ulja, sirćeta, belog i crnog luka, a umaci koji se poslužuju uz meso sadrže i malo vina. Za razliku od bliske italijanske, tradicionalna španska kuhinja ne koristi testeninu, već se obično kao prilog služe pirinač, krompir, ili razne vrste hleba.

Uz jelo neizostavna su i skladna pića: slatka “madeira”, crveni napitak “maršala”, poznata “sangria” od vina i voća, crveno vino sa gaziranim sokom od pomorandže i limuna sa dosta leda (tinto de verano), “sherry” od belog vina i konjaka, ili pak “horchata” napitak od mleka i badema.

Obroci se serviraju na tradicinalan način: lagani doručak u 8 časova, užina uli, ručak posle 14; a večera vrlo kasno, tek posle 21 sat.Na obrok se ne skače direktno, već mu prethodi “fiesta momenat” -lagana zakuska u manjim porcijama u obliku sitnih zalogaja pod zajedničkim nazivom tapas.U njemu mogu da se nadju gotovo sve namirnice, od španske pršute, komadića škampa, lignji, školjki i ribe, do mariniranog, ili punjenog povrća, sira, jaja, hlebčića i omleta.

Baskija se ponosi jelima od plodova mora (jegulja, lignje, riblje supe), a tu je i “marmitako” jelo od krompira i tunjevine. Istočnije uz obalu, nalazi se Asturija, sa specijalitetom od graška i svinjetine , sirom sa plemenitom plesni “Cabralesom”, kao i cenjenom jabukovačom. U Kantabriji se mešaju primorska i planinska kuhinja (govedina, inćuni i mlečni proizvodi). Severozapadna Galicija još drži do keltskog porekla i njihovih jela, poput mesnih i ribljih pita, školjki i teletine. Aragon, La Rioja i Navara su plodne doline, pravi raj za voće i povrće (šparglu, paprike, kruške, breskve).U Kastilji često se prave supe, pogotovo ponedeljkom, koji je tradicionalno dan supe, potaža i čorbi. Manča, domovina Don Kihota, čuvena je po jelu od boba, ovčjem pečenju i nadaleko poznatom siru “mančego”.

Najuzudljivijom u gastronomskom smislu smatraju Kataloniju, sa specijalitetima od morskih plodova sa pirinčem, mesom i peradi, koji se kombinuju sa lokalnim voćem. Andaluzija voli ljuto i začine poput šafrana, cimeta, muškatnog oraščića i susama. Iz ovog kraja dolazi i proslavljeni gaspaćo hladna supa od paradajza, kao i izvanredna vina i maslinke.

Valensija je regija pirinča i pomorandži, ali i paelje (šareno jelo od pirinča i sitno seckanih komadića ribe, plodova mora, mesa i povrća) sa obaveznim začinom šafranom. Sprema se u specijalnoj širokoj, okrugloj i plitkoj posudi koja se naziva paeljon.

U Kastilji ćete od specijaliteta zateći uglavnom jela od mesa (pečenje i jagnjetina), a i Estremedura se proslavila suvomesnatim proizvodima od svinjetine (slanina, šunka, kobasice “chorizo”) i jelima od fazana. Kanarska ostrva nude sasvim neobičnu kuhinju, a od specijaliteta se ističe “gofio” (hleb od proprženih žitarica ispečen u obliku lopte), jela od mahunarki i “mojos” ljuti umaci sa paprikom i korijanderom.

Mavarski uticaj
Tradicionalni deserti nastali su pod mavarskim uticajem. Vrlo su slatkog ukusa, a najčešći sastojci su mleveni bademi, ili marcipan, kandirano voće, med, jaja, limunova korica i cimet. Tako, na primer, poslastica “flan” je kuvani krem od jaja preliven karamel umakom. Uz kafu, ili toplu čokoladu služi se pržena poslastica “churros”, ukusni španski uštipci koje ćete naći na svakom koraku.

ŠPANSKA KUHINJA RECEPTI

Andaluzijski gaspaćo

1/2 kg paradajza
1 luk
2 čena belog luka
maslinovo ulje
so i biber
1 dl supe (može kocka)
1 krastavac
crvena i zelena paprika
kriške hleba
Propasirajte paradajz, luk, dodajte supu, so i biber, pa stavite u frižider da se ohladi. Posebno u činijama servirajte krastavac, paprike i parčiće hleba prepečene na ulju (sečeno na kockice).

Paelja valenciana

1/2 kg piletine
200 ml maslinovog ulja
8 škampa
200 g dagnji
100 g sipe
po 100 g graška, luka i paradajza
4 čena belog luka
200 g pirinča
4 srca artičoke
2 paprike
šafran
so i biber
Piletinu i sipu izrežite na manje komade, a školjke dobro očistite. Paprike narežite na kocke, luk sitno iseckajte, a grašak do pola skuvajte.Na zagrejanom ulju ispecite piletinu, izvadite je, pa tu izdinstajte luk. Potom dodajte papriku, beli luk i oguljeni paradajz. Sipajte malo vode i ostavite da lagano kuva. U ovaj umak stavite piletinu, škampe, dagnje, sipu, artičoku, grašak u vodi rastopljen šafran, malo soli i biber, pa kada lagano prokuva, sipajte prinač i dinstajte uz povremeno dodavanje vode.

Paprike punjene bakalarom

400 g bakalara
6 čena belog luka
100 g maslinovog ulja
8 komada topljenog sira u kockicama
8 komada pečenih paprika
paradajz sos
ribani kačkavalj
Paprike ispecite i ogulite.Bakalar stoji namočen u vodi 12 sati. Luk isecite na listiće i prepržite na ulju, pa izvadite i ostavite na stranu. Isitnite bakalar i stavite u posudu, sipajte vodu tek da pokrije meso, pa lagano kuvajte. Dodajte ulje u kome je pržen luk i topljeni sir, i lagano mešajte da se dobije kremasta masa. Ohladite i stavite u frižider da se stegne. Smešom punite paprike, pa ih redajte u vatrostalnu posudu, prelijte paradajz sosom i ribanim sirom, pa na kratko zapecite u rerni.

0 66

Za „morsko kupalište i klimatsko lečilište” hercegnovska opština je proglašena 1929. godine, premda su meštani oduvek znali za flekovite osobine priobalnog morskog mulja, „igaljskog” blata, ali i mineralne vode „igaljske slatine”. Svojstva mulja ispitana su 1930. godine u laboratoriji poznatog francuskog lečilišta „Viši”, kada je potvrđena izuzetna lekovitost peloida koji su do pre šezdesetak godina meštani i gosti, koristili samoinicijativno, bez lekarskih uputa i besplatno. A, nakon tretmana su bolni reumatizam i kostobolja bili blaži ili su bolovi sasvim nestajali. Postupak lečenja bio je jednostavan i u suštini nije promenjen ni do danas.

Iz morskog plićaka, dugog više desetina metara, ljudi su vadili fino, masno, lepljivo blato i njime mazali bolna mesta ili celo telo. Tako upakovani u blatnu oblogu ostajali su na suncu dok se sasvim ne osuše, a ostatke su spirali toplom morskom vodom. Uprkos dobrom glasu koji se i tada daleko čuo, trebalo je još vremena, sve do posle Drugog svetskog rata, da bude ostvarena zamisao da se osnuje banja u Igalu kome je sada 62 godine.

Stvari je pokrenuo preduzimljivi Somborac dr Svetozar Živoj nović. Šezdesetih godina izgrađena je prva faza Instituta ,,Dr Simo Milošević”, a Mediteranski zdravstveni centar građen je u periodu od 1980. do 1988. godine. Danas je Institut najveća i najpoznatija institucija za multidisciplinarno banjsko lečenje na Mediteranu, sa odličnim rezultatima u modernoj fizikalnoj i preventivnoj medicini, rehabilitaciji, talasoterapiji i velnes programima.

Igalo banja, osnovana je kao Prvo jadransko prirodno lečilište. Potom je otvoreno dečje odeljenje sa 200 ležajeva, a minulih decenija je sve to preraslo u savremeni, izuzetno dobro opremljen zdravstveni, rehabilitacioni centar sa oko 1.600 ležajeva, sa stručnim medicinskim kadrom i dve visokoškolske ustanove koje ovde rade (Visoka Škola sestrinstva „Kraljica Jelena”, Fakultet primenjene fizioterapije).

Ustanova je stekla zavidnu međunarodnu reputaciju i koristi se kao banja pa sada gosti dolaze iz celog sveta da ovde osnaže zdravlje, kontrolišu telesnu težinu, smanje stres, izleče sportske i druge povrede i otklone akutni i hronični bol.

Igalo banja nudi lečenje koje uključuje hidroterapiju, talasoterapiju, elektroterapiju, balneoterapiju, personalizov-ne programe vežbi, masaže.. Tako je u Igalu sada, a kako je počelo sveđoči zapis dr Svetozara Živojnovića od skoro pre pola veka: „postojalo je samo divno južno primorsko podneblje, sa svojom bujnom suptropskom vegetacijom i mirisavim i kristalno čistim vazduhom, plavo i slano more, sa ravnim peščanim obalama, kroz čiju se prozirnu vodu, na njegovom dnu, video crni talog, narodu ranije poznati lekoviti morski mulj. Iznad ušća reke Sutorine, u gustom šipražju bodljikave žukve, čuo se duboki klokot hladnih izvora Sutorinske slatine, čije su se vode gubile u koritu obližnje reke, a stanovnici okolnih sela znali su da su ove vode lekovite”.

Kako su terapije organizovane pre pola veka, takođe piše dr Živojnović:
Banja Igalo raspolaže malom zgradom od slabog, materijala, oko 40 kvadrata i jednom sasvim oronulom šupom za drva. Kotlovnicu ovog lečilišta predstavljala je jedna velika kanta za benzin, postavljena na gvozdenom tronošcu, pod vedrim nebom, u kojoj se zagrevao crni lek. Čekaonicu za bolesnike zamenila je jedna murva (dud), u čijem hladu su, umesto klupa, postavljene gole daske na gomilama kamenja. Tu su bolesnici strpljivo čekali na red za lečenje, a oni koji su bili fizički sposobni, iz priobalnog plićaka lopatama su sakupljali i vadili lekoviti materijal”.
Blato, koje u podmorju Igala i danas prekriva morska trava, debljine od nekoliko santimetara do pola metra je peloid pretežno mineralnog sastava, sa slabim mirisom na sumporvodonik. Sastoji se od 61,20 odsto mineralnih materija, 10,32 odsto organskih materija, a ostatak sačinjava voda.
Oni kojima treba pomoć često ga i danas koriste, u dogovoru sa Tvorcem propisujući sami sebi i broj i vreme terapija. Nije isto kao kad to rade pod kontrolom stručnjaka, ali je tačno daje u oba slučaja korisno.

KAKO SE VADI MULJ
Igalski mulj vadili su sa mini platforme i specijalnog broda.Sirovi mulj tovari se u kamione, pa brodom vozi u Zeleniku, a potom do stare banje u Igalu, gde se deponuje u poseban prostor, a kasnije se prerađuje, obogaćuje mineralnim vodama i za terapije greje. Ova metoda je i danas jedna od najuspešnijih, a mnogo je onih koji su iz Igala otišli pokretljivijih zglobova i ojačanih mišića, bez štaka i štapova, ostavljajući invalidska kolica.

0 53

Sve se više brišu granice između lečenja i oporavka na jednoj i aktivnog odmora i uživanja na drugoj strani. Zbog toga se iz godine u godinu menja i stereotipna slika o banjama kao mestima u kojima se banjaju samo bolesni, onemoćali i stari. Naše najpoznatije prirodno lečilište i odmaralište – Vrnjačka Banja već decenijama uspeva da opstane ne samo kao kraljica banja, već i kao prestonica srpskog turizma.

ZA ŠTA JE VRNJAČKA BANJA

Lekoviti izvori Vrnjačke Banje leče i poboljšavaju stanja izazvana sledećim bolestima:
-šećerna bolest (dijabetes tip 1, tip 2, i komplikacije)
-stanje posle preležane žutice
-bolesti žučne kese i žučnih puteva
-oboljenja pankreasa
-čir želuca i dvanaestopalačnog creva
-oboljenja organa za varenje
-stanje posle resekcije jednjaka, želuca i creva
-hronična ginekološka oboljenja i sterilitet
-infekcije bubrežne karlice, mokraćne bešike i mokraćnih puteva
-reumatske bolesti
-posttraumatska stanja
-degenerativna stanja

U Vrnjačku Banju oduvek se dolazilo zbog zdravlja ali, u poslednje vreme, sve više i zbog zdravog, aktivnog odmora i uživanja. Ta, nova turistička filozofija prema kojoj je banja pravo mesto za aktivan odmor zdravih i mladih ljudi, uz sve uslove za dobar provod, ruši stereotipe poput onog da je banjski turizam rezervisan za lečenje obolelih penzionera i drugih socijalnih osiguranika, i da banjska sezona traje samo tokom leta.
Ipak, ono što Vrnjačku Banju čini banjom i što će o(p)stati uprkos svakojakim turističkim trendovima koji se sve učestalije menjaju, jeste njena lekovitost, poznata od antičkih vremena. Na lekovitim vrnjačkim izvorima, utvrđeno je, krepili su se još rimski legionari, ali moderno banjsko lečenje otpočinje tek 1868. godine kada je na inicijativu tadašnjeg okružnog načelnika Pavla Mutavdžića, u Vrnjcima osnovano „Fundatorsko društvo kiselo-vruće vode”. Prve naučne analize ove vode, urađene su još 1835. godine i to po nalogu Miloša Obrenovića, ali era banjskog i turizma uopšte, u Srbiji započinje tek 33 godine kasnije.

Početak stvaranja moderne Vrnjačke Banje, kao destinacije zanimljive ne samo bolesnima već i zdravima bio je dug i mukotrpan Članovi Društva otkupljivali su zemljište, kaptirali izvore, (izgradili prve bazene za “banjanje”, odaje za presvlačenje, uredili korito Vrnjačke reke… I, već naredne godine Vrnjačka Banja beleži prvi, zvanični posetilački promet…

A, da se u Vrnjačkoj Banji granice između lečenja i uživanja sve više brišu, najbolji dokaz je Specijalna bolnica „Merkur” koja više liči na – hotel sa pet zvezdica. Nekada samo zdravstvena ustanova specijalizovana za lečenje bolesti organa za varenje, dijabetesa, pa i drugih oboljenja, „Merkur” je danas i elitno mesto za aktivan odmor, dobar provod i uživanje svake vrste.
Uz osnovni medicinski tretman u sada veoma komfornom ambijentu, svim gostima na raspolaganju je i savremeni Centar za brzu dijagnostiku. Ovde svaki gost može da dobije kompletnu i pouzdanu sliku svog zdravstvenog stanja, i to za samo pet dana, štedeći tako mnoge dane i nedelje čekanja i nervoze po domovima zdravlja. A, za „ne daj bože” – tu je i dentalna ambulanta.
Standardna ponuda ove „bolnice” upotpunjena je i mnogim novim sadržajima – rekreativnim programima u velikim akva, velnes i fitnes centrima! Gostima su na raspolaganju i Kraljevsko kupatilo, saune, biserne kupke u đakuzi-kadama, fizikalna terapija sa ručnom masažom na 26 načina, kozmetički saloni, pa i „priručni” barovi sa pićem i poslugom!
Osim lekovite „kiselo-vruće” vode koja leči razna oboljenja gotovo svih unutrašnjih organa, Vrnjčani gostima nude i obilje aktivnog odmora i zabave tokom cele godine. Više nije reč samo o gostovanjima poznatih estradnih zvezda, ansambala i zabavljača po brojnim hotelima i klubovima, nego i o brojnim kulturno-umetničkim priredbama koji su već tradicije koju ima Vrnjačka Banja, kao što je Festival filmskog scenarija.

0 57

Od 13. veka, kada se kralj Uroš Prvi, sin Stefana Prvovenčanog izlečio u toplim izvorima banje kod Priboja, ovi izvori su bili narodno lečilište.Pribojska banja je najviše pohodjena od onih koji su tražili lek protiv kostobolje, kožnih i stomačnih oboljenja.

Iako su u njenim blagodetima uživali još stari Rimljani, a prva kupatila izgradili Nemanjići, prvu analizu lekovitosti vode Pribojske banje, 1878. godine u Beču uradili su lekari austrijskog vojnog garnizona, koji je u to vreme bio u banji ili kako bi se u Priboju reklo, na banji. Rezultati su potvrdili izuzetnu lekovitost vode i od tada počinje postepen razvoj Pribojske Banje, a okosnica lečilišta, od 1971. godine je Rehabilitacioni centar “Pribojska banja”.

ZA šta je PRIBOJSKA BANJA

Termomineralne vode Pribojske banje izuzetno su delotvorne za lečenje:
1. reumatoloških oboljenja (degenerativne bolesti i zapaljenski, vanzglobni i metabolički reumatizam)
2. posttraumatskih stanja posle preloma i uganuća kao i posle artroplastike kuka i kolena
3. sportskih povreda
4. neuroloških oboljenja
5. poremećaja periferne cirkulacije
6. ginekoloških oboljenja (hronični aneksitisi i sterilitet)
7. oboljenja gastrointestinalnog trakta (otežano varenje i mikrokalkuloza žučnih puteva)
8. dermatoloških oboljenja
9. oboljenja dečjeg uzrasta

Pribojska banja ima više termalnih izvora temperature od 35,7 do 37,5 stepeni, a dva najsnažnija pune četiri zatvorena bazena. Nad glavnim vrelom sagrađen je bazen “Stara banja”, a nad ostalim tri bazena poznatija kao „Nova banja”.

Analize vode koju su uradili profesori Katedre za fiziologiju i balneologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, kao i one koje su 2009. godine obavili stručnjaci VMA, Rudarsko geološkog fakulteta i Radiološkog instituta u Beogradu, pokazale su da izvor “Stara banja” pripada oligomineralnim sumporovitim blago zemnoalkalnim vodama bez boje, ukusa i mirisa.

Po balneološkim kriterijumima, ova voda kao pomoćno terapijsko sredstvo koristi se za lečenje hroničnog zglobnog i vanzglobnog reumatizma, oboljenja perifernih nerava i kičmenog stuba, kao i za rehabilitaciju postraumatskih stanja koštano-mišićnog sistema. Osim toga, može da se koristi u terapiji ekcema i psorijaze.

Vode “Nove banje” su kalijum-magnezijum-hidrokarbonatne-alkalno-homeotermne oligomineralne voda. Koriste se kao i vode prvog izvora, ali odsustvo teških metala i organoleptičke osobine omogućavaju da se tako topla upotrebljava i za lečenje nekih oboljenja organa za varenje, dok niska mineralizacija i pH vrednost omogućavaju da bude pomoćno lekovito sredstvo protiv pojedinih oboljenja organa za mokrenje. Voda se može koristiti za piće i(li) za kupanje do 30 minuta uz hidrokinezi terapije.
U Rehabilitacionom centru “Pribojska banja” pacijenti se lece: sono, magnetno,foto, lasero, termo, mehano i kinezi terapijom. Osim toga primenjuju se i: metode kvantne medicine akupunktura
magnetna i lasero akupunktura kiropraksa.

Pribojska banja je i mesto pripreme i rehabilitacije sprtista, kao i za prevenciju i rekreaciju zdravih.
Osim bazena u okviru Rehabilitacionog centra, u Pribojskoj Banji radi i veliki otvoreni, kao i bazen za decu koji, iako su u privatnom vlasništvu, koriste toplu banjsku vodu.

Za oporavak bolesnika, ali i za zdrave koji dolaze ovde, osim lekovite vode, posebno je važno i to što je Pribojska banja svojevrsno vazdušno lečilište. Nalazi se tik iznad desne obale Lima, na 530 do 550 metara nadmorske visine i okružena je planinama Starovlaške visije. Od starog dela grada Priboja udaljena je šest, a od novog samo tri kilometra, što je važno za sve one koji u Pribojsku Banju nameravaju da doputuju vozom, prugom Beograd-Bar.

Tek kada dodu u Pribojsku Banju, osim što uživaju u toploj banjskoj vodi, miru, tišini i zelenilu, posetioci shvate i njen duhovni značaj, jer je par koraka od hotela, a u centru mesta srednjovekovni manastir posvećen Svetom Nikoli, jedan od najstarijih u Srbiji. Tokom skoro deset vekova ovaj manastir je jedno od najznačajnijih središta srpske duhovnosti. O značaju ovog manastira najbolje svedoči činjenica da je u njemu, kao tada velikom i važnom, 1219. godine Sveti Sava uspostavio jednu od prvih šest episkopija samostalne srpske crkve i koji je poput Studenice imao i školu i bolnicu.

ISTORIJA
Posetioci Pribojske Banje treba da znaju da manastirski kompleks, kroz koji protiču tople banjske vode, čine tri crkve i konaci. U jednoj od crkava, septembra 1974. godine pronađena je riznica sa 44 crkvena predmeta od zlata i srebra i do danas je jedna od najbogatijih srpskih riznica. Pre nekoliko godina, pronađeni predmeti, koji su čuvani u Muzeju SPC u Beogradu, vraćeni su i izloženi u manastiru Svetog Nikole u Pribojskoj Banji.

0 61

Alergije na sunce nastaju kao reakcija imunološkog sistema, koji neke delove osunčane kože prepoznaje kao “strana tela”, te pokreće alergijsku reakciju u vidu crvenila i osipa praćenog svrabom. U retkim slučajevima može doći i do ozbiljnijih promena, kao što su veći eritemi, plikovi i otok, čak i po delovim tela koji su tokom izlaganja suncu bili zaštićeni odećom.

Iako medicina još uvek nije dokazala zbog čega se kod nekih osoba javlja alergija na sunce, sumnja se da je glavni “krivac” nasledni faktor. I dok su opekotinama podložnije osobe svetle puti, alergija na sunce ne bira – skloni su joj ljudi svih tipova kože.

Tipovi alergijskih reakcija

Polimorfna erupcija je najučestaliji tip alergije na sunce, koji pogađa i do 15% zdravih osoba, a karakteriše je pojava nadražujućeg crvenog osipa po vratu, pregibima ruku i nogu. Osip se javlja nekoliko sati nakon izlaganja suncu. Promena se može povući sama od sebe u periodu od nekoliko dana.Alergija na sunce može se javiti i zbog upotrebe proizvoda za negu tela, u čijem sastavu se nalaze hemikalije koje kožu čine osetljivom na sunčevu svetlost. Takođe, česti uzročnici promena na koži i alergija na sunce su fotosenzitivni lekovi – protiv akni (retinoidi), antibiotici (tetraciklin), oralni antidijabetici, diuretici, lekovi za smirenje i antidepresivi. Reakcije su trenutne ili se mogu javiti tek nakon nekoliko dana u vidu intenzivnog crvenila, otoka, mehurića i pucanja kože.Ovakve alergije na sunce praćene su svrabom ili peckanjem, a prostiru se i po delovima tela koji su bili zaštićeni od sunca.Nakon smirivanja reakcije, koža ostaje zadebljala i tamna.

Kako se leči alergija na sunce

Blaga alergija na sunce može se tretirati na isti način kao i obična opekotina – hladnim oblozima, uz primenu krema koje sadrže kortizon kako bi se ublažio svrab. Burnije reakcije saniraju se kortikosteroidnim kremama, a ponekad je potrebno uraditi seriju fototerapija. U svakom slučaju, neophodno je obratiti se lekaru kako bi utvrdio da li je zaista u pitanju alergija na sunce i postoje li eventualni uzročnici poput krema ili lekova koji su doveli do promena na koži.

PREVENTIVNE MERE
Ukoliko ste alergični na sunce:
-pola sata pre svakog, čak i kratkotrajnog, boravka na suncu nanesite kremu sa visokim zaštitnim faktorom (SPF 20)
-ako je znojenje pojačano, češće se mazite kremom
-nosite šešire, naočare koje blokiraju UV zrake i odeću sa dugačkim rukavima i nogavicama ne izlazite iz kuće u periodu od 10 do 17 časova pre izbora preparata za negu tela konsultujte dermatologa, a ako pijete lekove, dogovorite se sa lekarom o mogućim preventivnim merama.

0 101

Jevrejska kuhinja nudi zuzetno skromnu hranu koja govori o strogom poštovanju drevne tradicije, ali i neminovnim uticajima par hiljada godina asimilacije…

Postoje dve autentične grupacije unutar jevrejskog naroda, u zavisnosti gde su se naseljavali tokom egzodusa u prvom veku pre nove ere, posle razaranja Jerusalima. Prvu čine Aškenazi, koji su se raselili u središnjoj Evropi (najviše u Nemačkoj i Poljskoj) i na njihovu kuhinju znatno je uticala tamošnja tradicionalna ishrana s guščjim mesom, ječmom, cveklom,krompirom i testom. Sefardi su naselili Španiju i Portugaliju, a njihova kuhinja je postala znatno lakša, izuzetno slična mediteranskoj uz primese orijenta. Treću grupu čini savremena izraelska kuhinja u kojoj preovladavaju jela poput pita sa prazilukom, sirom ili mesom, musake od plavog patlidžana i paradajza… U toj jevrejskoj kuhinji najpoznatije jelo je falafel – ćufte od kuvanih pa mlevenih leblebija.

Kod Aškenaza, svake subote je na trpezi šolet, vrsta pasulj a sa guščijim i goveđim mesom, krompirom i ječmom, koji se kuva celu noć. Zapržen je guščjom mašću i alevom paprikom. Kod Safarda se zove fižon, i kuva bez mesa, zaprške i masti. U njihovoj kuhinji zastupljene su pite (pastel) i slatka od bundeva, pomorandži, lubenica, ruža, tikava, kajsija i šljiva.

Tradicionalno sve jevrejske grupacije imaju vrstu predjela pod nazivom šolet. Radi se o jajima kuvanim u luku i začinima. A tu su i supa sa knedlama od mlevenog beskvasnog hleba pripremljenog po verskim običajima. Ovaj hleb može da se kupi u svim zemljama gde Jevreji žive. Supa je često začinjena i mesnim knedlama od pileće džigerice, pomešane sa hlebnim brašnom nazvanim maces.

Jevrejska kuhinja zasniva se na starozavetskim i čitavom nizu drugih vrlo strogih pravila. Košer je reč kojom se opisuju sve te zabrane, a postoje tri vrste takozvane košer hrane:
1. neutralna: uključuje povrće, voće, žitarice i neke vrste košer ribe
2. mesna: meso
3. mlečna: proizvodi od mleka
Dozvoljeno je mešanje prve grupe takozvane neutralne hrane, sa mesnom i mlečnom hranom, ali ne i mešanje mesne i mlečne hrane. Izuzetno je važno da košer jela budu, čista na tradicionalan religijski način.

Slatka tajna
Jevreji su veliki ljubitelji slatkiša, pa se u šali često kaže kako se ovaj narod po njima i prepoznaje. Najpoznatiji su hanuka, ili halva, koja se pravi od prženog brašna prelivenog šećernim sirupom.

JEVREJSKA KUHINJA RECEPTI

Recepti Aškenaza, Sefarda i žitelja savremenog Izraela razlikuju se po žestini sastojaka, ali ne i suštini, a neke su usvojili i drugi, širom sveta, i ne znajući im poreklo.

Maces knedle

Potrebno:
2 jaja
1 kašika ulja
malo biozačina
vode koliko stane u dve polutke ljuske od jaja
malo maces brašna (može da se zameni prezlom)
Priprema:
Umutiti sve sastojke tako da masa bude mekana. Pustiti da od-stoji 3 sata, pa kašikom zakuvati provrelu supu.

Falafel

jevrejska kuhinja falafel
Potrebno:
2 šolje leblebija potopljenih u vodu i samlevenih
1 polovina kašičice soli
1 četvrtina kašičice bibera
1 šoljica ulja
2 šolje prezle
2 kašike masnoće
2 jajeta
Priprema:
Kašu od leblebija sjediniti sa začinima, pa dobro izmešati. Dodati izmućena jaja i masnoću.Sve sjediniti, pa od te mase praviti loptice koje se uvaljaju u prezlu i prže na ulju dok dobiju zlatno-žutu boju.Vaditi i poredjati na tanjir obložen salvetom koja će upiti višak masnoće.

Aškenatsiki šolet

Potrebno:
300 g belog pasulja
2 glavice luka
2 kašike guščje masnoće
2 čena belog luka
aleva paprika
guščje meso (može i pileće)
150 g dimljenog guščijeg, ili goveđeg mesa
150 g masne govedine
kašika brašna

Priprema
Jelo se obavezno priprema u emajliranom loncu. Sitno iseckan crni luk izdinstati na masnoći, dodati beli luk i dosta aleve paprike, pa brašno. Ubaciti jednu masnu guščju trticu, jednu nogu i deo vrata, a zatim i dimljeno meso. Dodati pasulj i naliti hladnom vodom. Posoliti i kuvati na laganoj vatri 3-4 sata. Tokom kuvanja dodati 3 kašike masnoće od pečenja, bez mešanja da se pasulj ne bi izmrvio.

Halva di hanuka

(za praznik Hanuka, Sefardi)
Potrebno:
Ulje, brašno, šećer, seckani orasi, vanilin šećer
Priprema:
Propržiti brašno (srednja gustina) da porumeni, pa dodati još vruć ušpinovan šećer, seckane orahe i vanilin šećer, pa dobro promešati. Masu vaditi kašikom, ili izručiti na dasku i iseći na željene oblike.

Pastel

(pita sa sirom, ili mesom – Sefardi)
Potrebno za testo:
300 g brašna
2 šoljice ulja
malo soli i mlake vode
Za fil od mesa:
300 g mlevenog mesa
3 glavice luka
so, biber malo vode
Za fil od sira:
250 g belog sira
3 žumanca
3 umućena belanca
1 kašika kajmaka
1 kašika putera
1 kašika brašna
1 šolja mleka
so
Priprema:
Umesiti mekano testo od svih sastojaka, pa podeliti na dva dela. Jedan razvući kao koru u podmazan pleh (poželjno okrugli). Nafilovati, pa pokriti drugim delom testa.
Priprema fila od mesa:
Pomešati sve satojke i rasporediti po kori. Prekriti korom, pa pritiskanjem sastaviti kore po rubu. Pouljiti i peći 40 minuta na 250° C.
Fil od sira:
Pomešati sve sastojke, pa rasporediti po kori. Prekriti drugom korom pa spojiti krem po ivici. Poredati listiće margarina, pa peći oko 40 minuta na 250° C.

©