Za „morsko kupalište i klimatsko lečilište” hercegnovska opština je proglašena 1929. godine, premda su meštani oduvek znali za flekovite osobine priobalnog morskog mulja, „igaljskog” blata, ali i mineralne vode „igaljske slatine”. Svojstva mulja ispitana su 1930. godine u laboratoriji poznatog francuskog lečilišta „Viši”, kada je potvrđena izuzetna lekovitost peloida koji su do pre šezdesetak godina meštani i gosti, koristili samoinicijativno, bez lekarskih uputa i besplatno. A, nakon tretmana su bolni reumatizam i kostobolja bili blaži ili su bolovi sasvim nestajali. Postupak lečenja bio je jednostavan i u suštini nije promenjen ni do danas.
Iz morskog plićaka, dugog više desetina metara, ljudi su vadili fino, masno, lepljivo blato i njime mazali bolna mesta ili celo telo. Tako upakovani u blatnu oblogu ostajali su na suncu dok se sasvim ne osuše, a ostatke su spirali toplom morskom vodom. Uprkos dobrom glasu koji se i tada daleko čuo, trebalo je još vremena, sve do posle Drugog svetskog rata, da bude ostvarena zamisao da se osnuje banja u Igalu kome je sada 62 godine.
Stvari je pokrenuo preduzimljivi Somborac dr Svetozar Živoj nović. Šezdesetih godina izgrađena je prva faza Instituta ,,Dr Simo Milošević”, a Mediteranski zdravstveni centar građen je u periodu od 1980. do 1988. godine. Danas je Institut najveća i najpoznatija institucija za multidisciplinarno banjsko lečenje na Mediteranu, sa odličnim rezultatima u modernoj fizikalnoj i preventivnoj medicini, rehabilitaciji, talasoterapiji i velnes programima.
Igalo banja, osnovana je kao Prvo jadransko prirodno lečilište. Potom je otvoreno dečje odeljenje sa 200 ležajeva, a minulih decenija je sve to preraslo u savremeni, izuzetno dobro opremljen zdravstveni, rehabilitacioni centar sa oko 1.600 ležajeva, sa stručnim medicinskim kadrom i dve visokoškolske ustanove koje ovde rade (Visoka Škola sestrinstva „Kraljica Jelena”, Fakultet primenjene fizioterapije).
Ustanova je stekla zavidnu međunarodnu reputaciju i koristi se kao banja pa sada gosti dolaze iz celog sveta da ovde osnaže zdravlje, kontrolišu telesnu težinu, smanje stres, izleče sportske i druge povrede i otklone akutni i hronični bol.
Igalo banja nudi lečenje koje uključuje hidroterapiju, talasoterapiju, elektroterapiju, balneoterapiju, personalizov-ne programe vežbi, masaže.. Tako je u Igalu sada, a kako je počelo sveđoči zapis dr Svetozara Živojnovića od skoro pre pola veka: „postojalo je samo divno južno primorsko podneblje, sa svojom bujnom suptropskom vegetacijom i mirisavim i kristalno čistim vazduhom, plavo i slano more, sa ravnim peščanim obalama, kroz čiju se prozirnu vodu, na njegovom dnu, video crni talog, narodu ranije poznati lekoviti morski mulj. Iznad ušća reke Sutorine, u gustom šipražju bodljikave žukve, čuo se duboki klokot hladnih izvora Sutorinske slatine, čije su se vode gubile u koritu obližnje reke, a stanovnici okolnih sela znali su da su ove vode lekovite”.
Kako su terapije organizovane pre pola veka, takođe piše dr Živojnović:
Banja Igalo raspolaže malom zgradom od slabog, materijala, oko 40 kvadrata i jednom sasvim oronulom šupom za drva. Kotlovnicu ovog lečilišta predstavljala je jedna velika kanta za benzin, postavljena na gvozdenom tronošcu, pod vedrim nebom, u kojoj se zagrevao crni lek. Čekaonicu za bolesnike zamenila je jedna murva (dud), u čijem hladu su, umesto klupa, postavljene gole daske na gomilama kamenja. Tu su bolesnici strpljivo čekali na red za lečenje, a oni koji su bili fizički sposobni, iz priobalnog plićaka lopatama su sakupljali i vadili lekoviti materijal”.
Blato, koje u podmorju Igala i danas prekriva morska trava, debljine od nekoliko santimetara do pola metra je peloid pretežno mineralnog sastava, sa slabim mirisom na sumporvodonik. Sastoji se od 61,20 odsto mineralnih materija, 10,32 odsto organskih materija, a ostatak sačinjava voda.
Oni kojima treba pomoć često ga i danas koriste, u dogovoru sa Tvorcem propisujući sami sebi i broj i vreme terapija. Nije isto kao kad to rade pod kontrolom stručnjaka, ali je tačno daje u oba slučaja korisno.
KAKO SE VADI MULJ
Igalski mulj vadili su sa mini platforme i specijalnog broda.Sirovi mulj tovari se u kamione, pa brodom vozi u Zeleniku, a potom do stare banje u Igalu, gde se deponuje u poseban prostor, a kasnije se prerađuje, obogaćuje mineralnim vodama i za terapije greje. Ova metoda je i danas jedna od najuspešnijih, a mnogo je onih koji su iz Igala otišli pokretljivijih zglobova i ojačanih mišića, bez štaka i štapova, ostavljajući invalidska kolica.